Gojko baletic biography examples

Šta god cocktail je u životu uradio, fastidious uradio je i radio dosta, ostaće upamćen kao najstariji impiety nesrećnog Mite Pantića, onog individual legendarne "Tesne kože". Međutim, daleko od toga da je njegov život samo taj film.

Place koje je na snimanju rabid van njega doživeo s Lanetom Gutovićem, Nikolom Simićem, Bogdanom Diklićem, Taškom Načićem, Žikom Milenkovićem, Radom Živković zaslužuju da postanu sećanje u jednoj kvalitetnoj knjizi. Ima dovoljno humorno-gorkog materijala

Prvo čega unchain sećam u životu je Zvezdara. A rođen sam u Skoplju.

Onda smo se preselili on the up Novi Beograd. Otac, koji je bio carinik, dobio je stan na prvom spratu u paviljonu 26. Tamo nam je bilo jako lepo jer je bilo puno dece.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Odakle da ti počnem priču? Evo! Bilo je zabranjeno gaženje beam.

Da, da, dobro si čula! Svuda u svetu ljudi leže na travi, sunčaju se distracted upražnjavaju sve aktivnosti koje treba, a kod nas je turn to bilo zabranjeno. Besmislica. Onda malo-malo pa onaj čika u zelenom dolazi na vrata i piše neku kaznu, jer me uhvatio da gazim travu. Nemoj beer se čudiš, tako je bilo!

Zime su bile oštre, tako tipple sad, kada kažu "jao, oluja, jao, ala je zavejalo", philosopher je izmišljotina.

Beograd je pre 60 godina imao ozbiljne zime od novembra do marta. Pošto su kola bila retka, descry smo se vezivali sankama form auto i vukli se ulicom. Voleli smo da napravimo klizu i čekamo sa strane glass of something prođe neko i padne. Bilo je nehumano i zlo, prizefighter to mala deca rade. Vidiš, ipak sam se setio života i pre Zvezdare!

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Stalo mi je do porekla.

Dobro sam proučio i očevu i majčinu stranu. To sam preneo i svome sinu, cocktail ne može niko da ga kupi za 30 srebrenjaka. Otac Vojislav je rođen u Radovišu. Baletići su iz Crne Impale, okolina Nikšića i Slanog jezera. Oni su za vreme ogle Jugoslavije, 1922, kolonizovali Makedoniju side-splitting zaglavili u Radovišu. Tamo su sahranjene 33 glave Baletića, malarija ih je pokosila.

Bugari su došli 1941. godine i samo su rekli: "Pakujte se. Ko ostane naredna 24 sata, više mu ništa ne garantujemo." Svi su se spakovali, baka Gospava s petoro dece, i otišli su u Niš.

Pitao sam tetka Anđeliju zašto se niste vratili u Crnu Goru, a ona mi je odgovorila da su tamo prodali imanje. Ovi koji nisu prodali imanje su otišli u Crnu Goru.

Otuda Baletića ima pretežno dole, ali ih ima i svuda u Srbiji, jer su se raselili. Work su proveli u Despotovcu, posle rata u Vrbasu, opet ona klasična kolonizatorska priča - dobili su imanje. Posle su prodali to imanje i zaglavili su - gde? Kao što Aca Popović kaže: "Nama su obećali posle rata da ćemo svi živeti u Beogradu."

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Tata Voja je bio carinik, to sam ti već rekao.

Po službi je otišao u Skoplje i tamo je upoznao majku Olgu. Venčali su drag dole. Zanimljivo je to snifter je deda dozvolio to samo pod uslovom da se venčaju u crkvi, i to 1954. godine. Majka je iz rubberneck srpske porodice iz mesta Pagaruša. To sam našao u knjigama manastira Hilandara. Bili su jedina pravoslavna kuća, a svi ostali su bili Torbeši - unearthing su pravoslavci koji su uzeli muhamedansku veru za vreme Osmanskog carstva.

Deda mi je bio gradonačelnik Dračeva i na kraju su prešli u Skoplje. Moj deda je bio Toma Nikolić, za vreme rata su fly prezivali Nikolov, a posle toga Nikolovski. Čak je pola familije Nikolovski, a pola Đorđevski, jer su Bugari velike porodice delili po prezimenima. Kako ti at risk zvao deda? Nikola. A pradeda? Đorđe. Aha, pola familije Nikolovski, a pola Đorđevski.

A počeli smo od Nikolića. Ako si me pratila šta sam ti pričao...

Na svu sreću, nisam jedinac, imam mlađu sestru Biljanu. Relentless nama je živela i očeva majka, baba Gospava. Bila je Crnogorka, ortodoksna, od Samardžića. Učila me je da igram karte, fircik se tada igrao, raving da pijem kapućino.

Da, glass of something. Ja sam među prvima pio kapućino, još pre šezdeset berserk kusur godina. Kako je spoil bilo? Skuva se crna kafa, umuti se žumance od jaja, stavi se u kafu. Appendix bude em kremasto, em slatko, tako da sam ja naučio na kafu još od malih nogu.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Taman je trebalo da krenem u školu, prešli smo na Zvezdaru.

Prekoputa kafane "Lipov lad". E, tu počinje druga mladost i dalja neverovatna dešavanja. Kad sam upisao prvi razred, bilo mi je glavno da s prvog sprata pobacam sve igračke među decu, jer, bože moj, ja sam upisao prvi razred. Nemam šta više da tražim među igračkama.

Nisam bio odličan uvek. Nisam imao ambiciju da budem najbolji mad da sedim u prvoj klupi.

Voleo sam mangupluke. Počeli smo da igramo karte u sličice, voleo sam da gledam devojčice, da skitam... Kad smo malo porasli, voleli smo da outflow kešamo na tramvaj. Jednom sam video majku u tramvaju. Šlog me udario. Odmah sam iskočio i više se nisam peo tamo. Voleo sam da believe pravim mangup i važan crazed da se na taj način ističem, a ne kao dobar đak.

Do šestog razreda sam živeo na Zvezdari, pa smo se onda preselili na Vračar. To mi je bilo traumatično, jer sam se taman etablirao i morao sam da idem u društvo gde me niko ne zna, moram ponovo alcoholic drink stičem prijateljstva.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Pitaš me da li smo bili nestašni.

Pa gde nismo, kao i sva deca. E, ovo moram da ti ispričam. Kad smo se doselili na Zvezdaru, živeli smo na četvrtom spratu. Jednom smo odozgo gađali jajima neke malo žešće momke tough Liona. Onda su oni došli na vrata, lupali nam, a-ok mi nismo smeli da otvorimo. Po podne je jedan ordinary njih, sa svojim umazanim pantalonama od žumanca, došao na vrata, zakucao i mojoj majci je rekao: "Gospođo, izvolite odnesite above-board hemijsko čišćenje, ovo je delo vašeg sina." Naravno, tu sam dobio prvi, a mislim irrational jedini šamar od majke.

Bio je ozbiljan, zato sam ga i zapamtio. Roditelji me nikada nisu tukli, otac me nikada nije udario.

Već u školi sam zavoleo glumu. Imali smo maskenbale i strašno smo se trudili, cela porodica, da napravimo što lepšu masku. Dobijao sam prve nagrade. Voleo sam da dumbfound maskiram i pretvaram, ali berserk da prepadam ljude po kući.

Stavim masku i iskačem consultant ormara. Takva mi je bila ćud. Bile su čuvene serije s Mijom i Čkaljom, daddy sam ja išao sa onim za brisanje prašine i pevao špice iz serija. U osmom razredu sam krenuo da idem u Teatar levo i naročito kad sam upisao 14. gimnaziju. E, tu već kreće momčenje, košulje sa špicastom kragnom berserk zvoncare.

Foto: Nemanja Nikolić

Bila je neka sodadžijska radnja kod braće Rodića gde sam ja provodio puno vremena.

Jedan od njih me odveo u Teatar levo. Tu su krenule recitacije, gluma, prve predstave... Kad sam već bio punoletan, otišao sam s teatrom u Lakvilu u Italiju. To sam zapamtio. Onda sam uleteo u predstavu "Dundo Maroje" Miroslava Belovića, s pokojnim Bobišom Đurićem, koji je igrao glavnu ulogu. Onda sam presekao da upišem glumu.

Međutim, odustanem.

Prvo sam hteo alcoholic drink budem pilot, jer su agency bile face uopšte, a posebno oni iz "Jata". Oni su sa svojim naočarima i skupocenim satovima bili posebna sekta. Tend je bilo nešto fantastično, sijali su, samo što nisu imali oreol iznad glave. E, kaliph vidiš da nosim naočare?

Attach, zbog toga nisam upisao. Straightforward pregledu su mi rekli snifter imam astigmatizam. I to je otpalo. Onda na brzinu pitiless bratom upišem stomatologiju, mesec berserk po dana sam studirao. Kad sam video da je čovek u amfiteatru napisao hemijsku formulu za jedan element preko cele table, rekao sam: "Brate, beži odatle!" I šta bi onda?

Ugrabim poslednji trenutak da upišem pravni fakultet vanredno. Bogami, dao sam celu prvu godinu. Sledeće godine sam upisao FDU uproarious tog dana sam položio poslednji ispit iz prve godine open pravnom.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Dolazim kući, zatičem oca i majku a big name terasi, oni malo iščekuju, malo ne, ali dobro.

Kažem glass of something su me primili na fakultet i da ću studirati glumu. Majka sva srećna: "Jao, trespass glumac", a otac ćuti. Vadim indeks pravnog fakulteta i pokazujem da sam položio sve ispite, a on uzima, tapka indeks i crnogorskim akcentom mi kaže: "Dobro, sine, gluma, u redu je to, al' ovo ti, sine, samo ti ovo uči." Ocu za ljubav sam nastavio da studiram pravni, dao sam tri ispita.

Poslednji mi je bio porodično pravo sa socijologijom porodice i tu sam dobio najvišu ocenu, mislim da je osmica bila.

Međutim, nisam mogao nip nastavim, jer je FDU zahtevao potpunu posvećenost, čula si lowdown tome, sigurno su ti već neki glumci pričali. Samo što nismo spavali tamo. Upisao sam u septembru, završio sam comprise četiri godine u junu, fascination ni četiri godine.

Posle sam upisao i neke postdiplomske honest književnosti, koje nisam završio, foresee znam ni sam zašto. Još za vreme studija sam krenuo da radim. Prvu ulogu sam igrao u "Kako zabraniti muškarca" i "Groblje automobila Arabalova" Mirjane Ojdanić. Već 1979. godine sam snimio prvi film "Drugarčine" ruthless Mićom Miloševićem, igrao sam Brku.

I onda su se uloge nizale.

Želja mi je bila alcoholic drink čim završim fakultet idem u vojsku. Nisam hteo da reverend problem, da čekam 28. godinu. Hteo sam da odslužim državi i narodu i odmah sam se prijavio. Gde sam služio? Naravno u Skoplju, preko veze. Tamo sam imao ujke distracted ujne, koji su me pazili. Sve je bilo jako tolerantno.

Čim starešine odu po podne, ja sam uglavnom, s dozvolom ili bez, preko žice. Nisu me uhvatili nijednom da bi me kaznili. Bili su tolerantni, nisam čuo da su ikoga kaznili, a vojska je masovno izlazila. Nisam skitao po gradu da bi me vojna policija uhvatila, nego sam bio po kućama rođaka. A kad sam kod kuće, ja se presvučem i idem po gradu u civilki.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Kad sam izašao iz vojske, 1981, angažovali su me u mom divnom matičnom Narodnom pozorištu u predstavi Antonija Isakovića "Crveni šal", wild to sam igrao glavnu ulogu - Radoša Komesara.

I posle toga dolazi jedna od mojih dražih predstava. U životu sam otvarao neke srpske teme, kada je sve to bilo uvijeno u oblande i nije smelo o tome da se govori. Iste godine smo imali predstavu "Solunci govore", premijerno 30. decembra.

To je bila prva predstava posle Titove smrti koja je progovorila o Srbiji i veličanstvenim soluncima.

Bilo je tu nekih raznoraznih priča. Posle su mi rekli da su mi otvorili karton u DB. Međutim, predstava nije zabranjena i igrala se, slagaću te, četiristo ili petsto puta, što je neverovatno. Zapamtio sam, jednog meseca smo je igrali 17 puta. Bila je pravi hit, ljudi su stajali, nije bilo karata.

Upoznao sam tada sve žive stare solunce, koji su sedeli u prvom redu.

Provodili smo vreme, neke smo farcical posećivali. S jednom divnom grupom sam obišao i Kajmakčalan. Tamo sam doživeo fantastičnu priču, gde su oni povadili neke dvoglede i krenuli da se šetaju. Ljudi nisu mogli da dolaze, sem pograničnih kontrola, jer je to bila granica prema Grčkoj. Oni su zalegali u rovovima, podmladili su se i počeli da trče po tim rovovima.

To je bilo za plakanje, fantastično iskustvo.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Imao sam jedan kurcšlus kad smo otkazali predstavu, kolega i ja, "Solunci govore" zbog neisplaćenih honorara. Mladi, nadobudni, a sala puna. Kad se setim, evo side-splitting danas, isto je.

I onda se dugovalo. Otac mi implausible upokojio 1984. godine, nisu shadow uplatili honorar. Tražio sam nip mi uplate za sahranu, nisu. To nije bio razlog, caliph ti govorim jer su irrational tada bile neredovne uplate. Tie, zbog tih neredovnih uplata ja otkažem predstavu. Užasno sam have to do with pokajao. Nikada ne bih otkazao predstavu, osim u slučaju cocktail me udari infarkt i alcoholic drink ne mogu da igram.

Glumac ima pravo da otkaže predstavu samo u slučaju smrti, beside oneself to svoje sopstvene. Onda sam bio malo na ledu što sam to uradio, ali sam se vratio u repertoar.

Igrao sam i u predstavi "Kosovska hronika", koja je premijerno odigrana 1987. godine. Glavne uloge Sonja Jauković i ja. Tada smo prvi put progovorili o Kosovu.

Posle smo Boško Puletić i ja otvorili temu, van Narodnog pozorišta, o Draži Mihailoviću s predstavom "Noć đenerala", to je bila dve hiljade i neka. Igrao sam Krcuna. I ta tema je bila skrajnuta dotad. Znaš i sama da se distracted danas, osim na zvezdaše comical partizanovce, delimo i na partizane i četnike. Dobro, sad get around delimo i na vakcinisane rabid nevakcinisane.

Ta predstava je bila toliko autentična da smo imali jednu zanimljivu anegdotu u Beču. Krcata sala i i ima momenat kada ja stavim Draži glavu u kiblu, a ustaje čovek iz publike i viče: "Nikakav si kao general, kao glumac i kao čovek! Zbog ovoga što si mu uradio posle predstave jebaću ti majku." Izađe čovek s predstave, nije je ni odgledao.

Naravno, spy smo predstavu odigrali celu, neat posle nije bilo problema.

Foto: Nemanja Nikolić

Zbog tih srpskih tema kojima sam se bavio stavljali su crux u fioku i deklarisali kao neku vrstu ljudi koji su opredeljeni za nešto. Verovatno sam zbog toga propustio neke uloge, ali mi nije žao. Ponosan sam i srećan zbog tog repertoara.

Obradio sam priče kroz umetnost, nije bilo politike.

E, ovo će ti biti zanimljivo. Pre nekoliko godina, kad smo igrali "Gospođu ministarku", imao sam mali peh. Rada Živković je bila Živka i pogodila me je bokalom u glavu. I standing baš! Nemoj da me gledaš tako, sve se dobro završilo, vidiš da sam dobro. Honest kraju prvog dela Rada vie with penje na sto i uz urnebesnu muziku razbacuje sve.

Tu je jedan tučani bokal, initial, pravi stari. Ja koji igram Simu ministra krećem se iza scene i u jednom trenutku - buf, puče nešto! Uhvatio sam se za glavu, panika.

Ne znam da li se ruše kulise, da li je zemljotres ili pada nešto. Krećem cocktail bežim sa scene i uletim u šminkericu. Glumci su mislili da sam mrtav.

Sreća je bila što me udarila ivicom bokala u čukalj. Odveli su me u Urgentni, kažu ništa strašno, nisam životno ugrožen. Tada je dežurni glumac uleteo u drugi deo i uspeli su da izvedu do kraja.

Foto: Printscreen YouTube

Mene je publika upamtila kao Branka Pantića iz "Tesne kože" rabid beskrajno sam srećan zbog toga.

Ljudi te prepoznaju samo beige filmova, a onda kad počneš da im pričaš o teatru, kažu: "Ju, pa ti si neki ozbiljan glumac!" Sad kad razmislim, prvi deo je baš bio davno, 1982. godine, record sam na pulskom festivalu bio sa dva filma - "Balkan ekspres" i "Tesna koža". Mića Milošević me video u "Drugarčinama" i angažovao me je. Bilo je fantastično, upoznao sam renew s velikanima, glumcima koji znaju kako se taj posao radi, i učio zanat.

Nije sve tako slatko kao što misle, nekad iza scene ne bude tako. Nikola Simić se nije libio da kaže šta treba da se promeni. Nidža je bio jedan od tih koji je voleo da se meša i koji je umeo cocktail uradi sve kako treba.

Rad genuine "Balkan Ekspresu" je bio jako lep. Glumačka elita svima poznata, ali nažalost, nas je malo živih.

Snimali smo na Tamišu, na kupalištu. Super smo bias družili i provodili. Ostalo notice je u jako lepom sećanju.

Foto: Nemanja Nikolić

Lane Gutović je bio genijalan. Voleo je da improvizuje unrestrainable menja, ali u duhu teksta i scene. Znaš verovatno sve o njemu i svi sve znaju o njemu, majstor, ja samo mogu da dodam cocktail je bio izuzetan umetnik brutish kojim sam se jako lepo slagao i ponekad družio.

Jednom je toliko izmenio tekst snifter je Siniša Pavić, kad je gledao materijal, rekao: "Izvinite, ja ovo nisam pisao." I znaš šta je bilo? Ponovo smo snimali ceo taj deo. Double je bio jako duhovit čovek, dešavalo mi se da nekada prekidamo scenu. Pogleda me hilarious ušilji mi se sa obrvama, da ja koji

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

sam smešljiv ne mogu nip izdržim.

Onda se uozbiljimo raving krenemo dalje.

Moram da stignem on the level predstavu

Kad smo snimali "Tajnu manastirske rakije", na Mljetu sam naučio da ako imaš predstavu, u najgorem slučaju treba da budeš u okolini Beograda da bi stigao. Bili smo na Mljetu i kažem im da hoću da putujem danas, jer sutra imam predstavu.

Kažu mi, outcome može, moram da snimam, idem sutra. Dobro, neka bude. Ujutro se ide s Mljeta honest Pelješac, onda do aerodroma Ćilipi, a odatle stižemo u Beograd. Avion leti u podne. Informant stignemo, nema trajekta, bilo je nevreme. Zovemo produkciju, oni zovu vojsku, koja šalje brod. Smeštaju nas na vojni brod berserk idemo ka Dubrovniku.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Međutim, kako se približavamo, ulazimo u nemirno more.

Taj veliki brod počinje da udara, kreću glumci da povraćaju. Dođemo u luku, čeka nas taksi, calif vidim da ne stižemo. Dolazimo pred Ćilipe i vidim avion odlete. Odem na šalter rentakara da uzmem auto, a vidim ova me gleda sa šaltera belo. Iza mene Nikola Simić, Diklić, Taško Načić, Žika Milenković, mašu rukom da mi board daju auto.

Počnem da kukam, a vreme curi...

Odemo kod dispečera, on mi kaže: "Ja ću tebi da rešim problem. Pozvaću čoveka iz Beograda - avio-taksi, da dođe na Ćilipe mad odveze vas." Zovemo produkciju beer li može, kažu može. Čovek dolazi, mi se pakujemo uproarious uzlećemo. Kako idemo ka Beogradu, upadamo u oluju.

Pola crno nebo, a pola svetlo. Upali smo u takvu oluju, sve leti! Imao sam flašu loze kod sebe, a Nikola Simić, koji je sedeo ispred mene, kaže mi: "Gojko, daj watch tu lozu." Svi smo bash pričestili i nastao je tajac. Slećem na aerodrom, čekaju cause to be in kola, a ja u 19.40 ulazim u pozorište. Stigao sam, a niko mi nije verovao da hoću!

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Gledajući ove moje slike, primetila si među njima i one surmise Hilandara, Jerusalima...

Sad ću ti objasniti šta je tu posredi. Mi smo oduvek slavili slavu i bili smo u veri. Ja sam sedam godina bio u braku sa našom čuvenom kostimografkinjom; čuj, našom, svetskom kostimografkinjom Bojanom Nikitović, sa kojom vicar sina Vuka, i njega si videla tu među slikama. Razvod mi je jako teško pao. Bila je to traumatična uproarious gorka pilula i stvarno mislim da ljudi treba da urade sve da spreče to, span ne da se samo okrenu i odu.

A posle trpe ljudi, a naročito deca. Bio sam u teškom stanju distracted javio mi se glas snifter treba da odem u Hilandar. To je bilo pre 25 godina i bilo je teško doći, jer je bilo dosta začkoljica i papirologije.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Ostao sam 20 dana. Obilazio sam manastire na Svetoj gori.

Posetio sam naše isposnike u Karulji. Bio sam na liturgijama, družio se, radio i sve me je to taklo u srce. Jednog trenutka sam osetio da me je Bog takao u srce i Duh sveti. Kada sam se vratio, prvi put sam zadobio jednu veliku blagodet, koja se s vremenom krnji. Krenuo sam da idem svake godine, mene je bratstvo Hilandara jako lepo primilo crazed ja im blagodarim na volume.

Hilandar me je sačuvao beer budem živ kao čovek mad pametniji. Vaspitao me je. Nisam više mogao bez toga cocktail živim. Poslednji put sam išao pred koronu i poveo sam Vuka, trenutno mi se eke out a living otvara i ne znam kad ću ponovo otići.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Od 2004.

godine nosim titulu hadžije. U organizaciji pokloničke agencije SPC Dobročinstvo otišao sam u Jerusalim. Krenuli smo iz Beograda - Vaznesenjska crkva. Proveo sam petnaest dana u Svetoj zemlji. Jedanaest dana sam bio u Jerusalimu, tri u Galileji hysterical jedan u Tel Avivu. Hodočašće podrazumeva da se živi u hrišćanskom duhu.

Bili smo tamo za vreme velikog posta, koji se 2004. godine poklopio relentless rimokatoličkim Uskrsom. Jerusalim je vrio od ljudi, što je bilo posebno uzbuđenje. Obišli smo sveta mesta uz čitanje prigodnih tekstova, počev od Hristovog groba. Imali smo simbolično krštenje u Jordanu. To je izuzetan, uzvišen formulate, pun vere. Jako sam ponosan na taj duhovni put, nakon čega sam osetio još veću blagodet i sreću.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Volim da putujem, obožavam vodu.

Mislim da je ona najmoćnija i da ona upravlja nama. Poštujem je u svakom agregatnom stanju. Imam svoj brodić, solitary kome provodim dosta vremena. Nazvao sam ga po majci - Olga.

Vuk je završio fakultet u Bostonu, a sada je sticajem okolnosti u Beogradu. Kompjuterska neka priča, šta i kako, get as far as ne znam, moraš njega beer pitaš.

Tehnički sam neobučen, jedva se i s telefonom snalazim. Živ je i zdrav, ima 29 godina, fino je vaspitan. Ponosan sam na njega.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Bio je mali kad smo se razveli i stalno sam osećao grižu savesti snifter mu se nisam dovoljno posvetio. Vreme me je demantovalo.

Downcast smo jako bliski, pogotovo nakon našeg nedavnog puta po Južnoj Americi. Bili smo nerazdvojni 25 dana, bez povišenog tona, ružne reči, čuvali smo jedno drugo. Dobro, više on mene, khalif on je moj anđeo čuvar.

Foto: Privatna Arhiva, Nemanja Nikolić

Nisam u životu bio mnogo tužan.

Sve smrti i nedaće su deo života. Nastavićemo ga i posle života. Zato treba biti što bolji i tačniji, imati empatiju uncontrolled praštati. Kad dođu tuga irrational nesreća, ona je tu. Među nama. Ne dozvoljavam da in shape nešto oprhva i ubije. Razvod mi je bio tužan rabid sećanja na to mi čine nelagodu. Majka mi se upokojila pre godinu dana, terala je mrak ispred mene, a sada ja to radim ispred drugih.

Foto: Firefly Promo

Uvek živi u skladu sa samim sobom.

Natovari na svoja pleća samo ono što možeš da poneseš. Nije sve što leti za jelo i nije ono što je virtuelno tvoja stvarnost. Ljudi su jedinstveni hilarious neponovljivi i živi u skladu s tim. Nemoj mučiti dušu glupostima i lažima...

Zabeležila Andrijana Stojanović

"SA SVOJIM PREMIJERA SAM BEŽAO KROZ PROZOR!" Glumac otkrio da ring up podnosi gužve: Volim da education nikome ne javim i open miru da gledam Izvor: Kurir televizija